Дјела апостолска 7 - Српски Даничић-Караџић (ДК)(ДК)
1 А поглавар свештенички рече: је ли дакле тако?
2 А он рече: људи браћо и оци! послушајте. Бог славе јави се оцу нашему Аврааму кад бјеше у Месопотамији, прије него се досели у Харан,
3 И рече му: изиђи из земље своје и од рода својега и из дома оца својега, и дођи у земљу коју ћу ти ја показати.
4 Тада изиђе из земље Халдејске, и досели се у Харан; и оданде, по смрти оца његова, пресели га у ову земљу у којој ви сад живите.
5 И не даде му нашљедства у њој ни стопе; и обрече му је дати у држање и сјемену његову послије њега, док он још немаше дјетета.
6 Али Бог рече овако: сјеме твоје биће дошљаци у земљи туђој, и натјераће га да служи, и мучиће га четири стотине година.
7 И народу коме ће служити ја ћу судити, рече Бог; и потом ће изићи, и служиће мени на овоме мјесту.
8 И даде му завјет обрезања, и тако роди Исака, и обреза га у осми дан; и Исак Јакова, и Јаков дванаест старјешина.
9 И старјешине завиђаху Јосифу, и продадоше га у Мисир; и Бог бјеше с њим.
10 И избави га од свију његовијех невоља, и даде му милост и премудрост пред Фараоном царем Мисирскијем, и постави га поглаваром над Мисиром и над свијем домом својијем.
11 А дође глад на сву земљу Мисирску и Хананску и невоља велика, и не налажаху хране оци наши.
12 А Јаков чувши да има пшенице у Мисиру посла најприје оце наше.
13 И кад дођоше други пут, познаше Јосифа браћа његова, и род Јосифов поста познат Фараону.
14 А Јосиф посла и дозва оца својега Јакова и сву родбину своју, седамдесет и пет душа.
15 И Јаков сиђе у Мисир, и умрије, он и оцеви наши.
16 И пренесоше их у Сихем, и метнуше у гроб који купи Авраам за новце од синова Еморовијех у Сихему.
17 И кад се приближи вријеме обећања за које се Бог закле Аврааму, народ се народи и умножи у Мисиру,
18 Док наста други цар у Мисиру, који не знаше Јосифа.
19 Овај намисли зло за наш род, измучи оце наше да своју дјецу бацаху да не живе.
20 У то се вријеме роди Мојсије, и бјеше Богу угодан, и би три мјесеца храњен у кући оца својега.
21 А кад га избацише, узе га кћи Фараонова, и одгаји га себи за сина.
22 И научи се Мојсије свој премудрости Мисирској, и бјеше силан у ријечима и у дјелима.
23 А кад му се навршиваше четрдесет година, дође му на ум да обиђе браћу своју, синове Израиљеве.
24 И видјевши једноме гдје се чини неправда, поможе, и покаја онога што му се чињаше неправда, и уби Мисирца.
25 Мишљаше пак да браћа његова разумију да Бог његовом руком њима спасеније даде: али они не разумјеше.
26 А сјутрадан дође међу такове који се бијаху свадили, и мираше их говорећи: људи, ви сте браћа, зашто чините неправду један другоме?
27 А онај што чињаше неправду ближњему отури га говорећи: ко је тебе поставио кнезом и судијом над нама?
28 Или и мене хоћеш да убијеш као што си јуче убио Мисирца?
29 А Мојсије побјеже од ове ријечи, и поста дошљак у земљи Мадијамској, гдје роди два сина.
30 И кад се наврши четрдесет година, јави му се у пустињи горе Синајске анђео Господњи у пламену огњеном у купини.
31 А кад Мојсије видје, дивљаше се утвари. А кад он приступи да види, би глас Господњи к њему:
32 Ја сам Бог отаца твојијех, Бог Авраамов и Бог Исаков и Бог Јаковљев. А Мојсије се бјеше уздрктао и не смијаше да погледа.
33 А Господ му рече: изуј обућу своју са својијех ногу: јер је мјесто на коме стојиш света земља.
34 Ја добро видјех муку својега народа који је у Мисиру, и чух њихово уздисање, и сиђох да их избавим: и сад ходи да те пошљем у Мисир.
35 Овога Мојсија, којега отурише рекавши: ко те постави кнезом и судијом? овога Бог за кнеза и избавитеља посла руком анђела који му се јави у купини.
36 Овај их изведе учинивши чудеса и знаке у земљи Мисирској и у Црвеном Мору и у пустињи четрдесет година.
37 Ово је Мојсије који каза синовима Израиљевијем: Господ Бог ваш подигнуће вам пророка из ваше браће, као мене: њега послушајте.
38 Ово је онај што бјеше у цркви у пустињи с анђелом, који му говори на гори Синајској, и с оцима нашијем; који прими ријечи живе да их нама да;
39 Којега не хтјеше послушати оци наши, него га одбацише, и окренуше се срцем својијем у Мисир,
40 Рекавши Арону: начини нам богове који ће ићи пред нама, јер овоме Мојсију, који нас изведе из земље Мисирске, не знамо шта би.
41 И тада начинише теле, и принесоше жртву идолу, и радоваху се рукотворини својој.
42 А Бог се окрену од њих, и предаде их да служе војницима небескијем, као што је писано у књизи пророка: еда заклања и жртве принесосте ми на четрдесет година у пустињи, доме Израиљев?
43 И примисте чадор Молохов, и звијезду бога својега Ремфана, кипове које начинисте да им се молите; и преселићу вас даље од Вавилона.
44 Оцеви наши имаху чадор свједочанства у пустињи, као што заповједи онај који говори Мојсију да га начини по оној прилици као што га видје;
45 Који и примише оцеви наши и донесоше с Исусом Навином у земљу незнабожаца, које отури Бог испред лица нашијех отаца, тја до Давида,
46 Који нађе милост у Бога, и измоли да нађе мјесто Богу Јаковљеву.
47 А Соломун му начини кућу.
48 Али највиши не живи у рукотворенијем црквама, као што говори пророк:
49 Небо је мени пријестол а земља подножје ногама мојима: како ћете ми кућу сазидати? говори Господ; или које је мјесто за моје почивање?
50 Не створи ли рука моја све ово?
51 Тврдоврати и необрезанијех срца и ушију! ви се једнако противите Духу светоме; како ваши оци, тако и ви.
52 Којега од пророка не протјераше оци ваши? И побише оне који напријед јавише за долазак праведника, којега ви сад издајници и крвници постадосте;
53 Који примисте закон наредбом анђелском, и не одржасте.
54 Кад ово чуше, расрдише се врло у срцима својима, и шкргутаху зубима на њ.
55 А Стефан будући пун Духа светога погледа на небо и видје славу Божију и Исуса гдје стоји с десне стране Богу;
56 И рече: ево видим небеса отворена и сина човјечијега гдје стоји с десне стране Богу.
57 А они повикавши иза гласа затискиваху уши своје, и навалише једнодушно на њ.
58 И изведавши га из града стадоше га засипати камењем, и свједоци хаљине своје метнуше код ногу младића по имену Савла.
59 И засипаху камењем Стефана, који се мољаше Богу и говораше: Господе Исусе! прими дух мој.
60 Онда клече на кољена и повика иза гласа: Господе! не прими им ово за гријех. И ово рекавши умрије.