Немија 4 - Српски Даничић-Караџић (ДК)(ДК)
1 А кад чу Санавалат да зидамо зид, разгњеви се и расрди се врло, и ругаше се Јеврејима,
2 И говораше пред браћом својом и војницима Самаријским: шта раде ти немоћни Јудејци? хоћемо ли их оставити? хоће ли приносити жртве? хоће ли сада свршити? еда ли ће у живот повратити из праха камење спаљено?
3 А Товија Амонац који бијаше уза њ рече: нека зидају; да лисица дође провалиће камени зид њихов.
4 Чуј, Боже наш, како нас презиру; обрати руг њихов на њихову главу, и дај да буду грабеж у земљи гдје би робовали.
5 И не покривај безакоња њихова, и гријех њихов да се не избрише пред тобом, јер те дражише за оне који зидају.
6 И тако зидасмо зид, и сав се зид састави до половине, и народ имаше вољу да ради.
7 А кад чу Санавалат и Товија и Арапи и Амонци и Азоћани да се оправља зид Јерусалимски и да се почело затворати што је проваљено, разгњевише се врло;
8 И сложише се сви заједно да дођу и да ударе на Јерусалим и да смету.
9 А ми се молисмо Богу својему и постављасмо стражу према њима дан и ноћ од страха њихова.
10 А Јудејци рекоше: клонула је снага носиоцима, а праха има много не можемо зидати зида.
11 А наши непријатељи рекоше: да не дознаду и не опазе докле не дођемо усред њих, па ћемо их побити и прекинути посао.
12 Али дођоше Јудејци који код њих живљаху и казаше нам десет пута: чувајте сва мјеста куда се иде к нама.
13 Тада намјестих народ у низима иза зида и на стрменима, поставих народ по породицама са мачевима и копљима и луковима.
14 И разгледавши устах и рекох старјешинама и главарима и осталом народу: не бојте их се. Помените Господа великога и страшнога, и бијте се за браћу своју, за синове своје и кћери своје, за жене своје и куће своје.
15 А кад чуше непријатељи наши да смо дознали, разби Господ њихову намјеру, и ми се вратисмо сви к зиду, сваки на свој посао.
16 И отада половина мојих момака пословаше, а друга половина држаше копља и штитове и лукове и оклопе, и кнезови стајаху иза свега дома Јудина.
17 И који зидаху и који ношаху терет и који товараху сваки једном руком рађаше а у другој држаше копље.
18 А који зидаху, сваки имаху мач приписан уз бедрицу и тако зидаху. А трубач стајаше код мене.
19 Јер рекох старјешинама и главарима и осталом народу: посао је велик и дуг и ми смо се расули по зиду далеко један од другога.
20 Гдје чујете трубу да труби, онамо трчите к нама; Бог наш војеваће за нас.
21 Тако рађасмо посао, и половина их држаше копља од зора па докле звјезде не изиду.
22 У то вријеме још рекох народу: сваки са момком својим нека ноћује у Јерусалиму да би нам ноћу стражили а дању радили.
23 А ја и моја браћа и момци моји и стражари што иду за мном нећемо свлачити са себе хаљина; у свакога да је мач и вода.