2 Самуилова 18 - Српски Даничић-Караџић (ДК)(ДК)
1 И преброји Давид народ што бијаше с њим, и постави им тисућнике и стотинике.
2 И предаде Давид трећину народа Јоаву, и трећину Ависају сину Серујину брату Јоавову, и трећину Итају Гетејину. Па онда рече цар народу: и ја ћу ићи с вама.
3 Али народ рече: немој ти ићи; јер и да побјегнемо, неће марити за то; или да нас пола изгине, неће марити за то; јер си ти сам као нас десет тисућа, зато је боље да нам из града помажеш.
4 А цар им рече: што вам се чини да је добро учинићу. И цар стаде код врата, и сав народ излажаше по сто и по тисућу.
5 И заповједи цар Јоаву и Ависају и Итају, и рече: чувајте ми дијете Авесалома. И сав народ чу како цар заповједи свијем војводама за Авесалома.
6 И тако изиде народ у поље пред Израиља, и заметну се бој у шуми Јефремовој.
7 Ондје разбише народ Израиљев слуге Давидове, и много изгибе ондје у онај дан, двадесет тисућа.
8 Јер се бој рашири по свој земљи, и више прождрије народа у онај дан шума него што прождрије мач.
9 А Авесалом се сукоби са слугама Давидовијем, и Авесалом јахаше на мазги, и мазга наиђе под гранат велики храст, те он запе главом за храст и оста висећи између неба и земље, а мазга испод њега отрча.
10 Видјевши то један човјек јави Јоаву, и рече: гле, видјех Авесалома гдје виси о храсту.
11 А Јоав рече човјеку који му то каза: гле, видје, па зашто га не уби и не свали га на земљу? Ја бих ти дао десет сикала сребра и један појас.
12 А човјек рече Јоаву: да ми је у рукама измјерено тисућа сикала сребра, не бих дигао руке своје на сина царева; јер смо чули како је цар заповједио теби и Ависају и Итају говорећи: чувајте ми сви дијете Авесалома.
13 Или да сам учинио невјеру на своју душу, ништа се не може од цара затајити, и ти би сам устао на ме.
14 А Јоав рече: нећу ја дангубити с тобом. Па узев три стријеле у руку, застријели их у срце Авесалому, јоште живу о храсту.
15 Потом опколише Авесалома десет момака, који ношаху оружје Јоаву, и бише га и убише.
16 Тада Јоав затруби у трубу, и народ преста гонити Израиља, јер Јоав устави народ.
17 И узеше Авесалома и бацише у шуми у велику јаму, и набацаше на њ врло велику гомилу камења; а Израиљци сви побјегоше сваки к своме шатору.
18 Авесалом пак бјеше подигао себи споменик за живота у долини царској; јер говораше: немам сина, да се сачува спомен имену мојему. И назва онај споменик својим именом, који се зове мјесто Авесаломово до данашњега дана.
19 Тада рече Ахимас син Садоков: да отрчим да однесем глас цару, да га је Господ избавио из руку непријатеља његовијех.
20 А Јоав му рече: немој данас бити гласник, него ћеш јавити други дан; а данас немој носити гласа, јер је син царев погинуо.
21 Затијем рече Јоав Хусију: иди, јави цару што си видио. И поклони се Хусије Јоаву, и отрча.
22 А Ахимас син Садоков опет рече Јоаву: што му драго, да трчим и ја за Хусијем. Рече Јоав: што би трчао, сине, кад немаш добра гласа?
23 Опет рече: што му драго, да трчим. Одговори му: а ти трчи. И отрча Ахимас пречим путем, и претече Хусија.
24 А Давид сјеђаше међу двојим вратима, и стражар изиде на кров од врата, на зид, и подигавши очи своје угледа, а то један човјек трчи.
25 Па повика стражар и јави цару. А цар рече: ако је један, глас носи. И онај иђаше све ближе.
26 Потом угледа стражар другога човјека гдје трчи. И повика стражар к вратару и рече: ево још један, трчи сам. А цар рече: и он носи глас.
27 И рече стражар: трк првога чини ми се као да је трк Ахимаса сина Садокова. Рече цар: добар је човјек, и иде с добријем гласом.
28 Тада повика Ахимас и рече цару: сретно! И поклони се цару лицем до земље, и рече: да је благословен Господ Бог твој, који предаде људе који подигоше руке своје на цара господара мојега.
29 А цар му рече: је ли здраво дијете Авесалом? Одговори Ахимас: видио сам велику вреву, кад Јоав посла слугу царева и мене слугу твојега, али не знам шта бјеше.
30 А цар му рече: уклони се, и стани тамо. И он се уклони, и стаде.
31 Тада, гле, дође Хусије и рече: глас цару и господару мојему да те је Господ избавио данас из руку свијех који усташе на те.
32 А цар рече Хусију: је ли здраво дијете Авесалом? А Хусије рече: нека непријатељи господара мојега цара и који год устају на те зла ради, нека прођу као то дијете.
33 Тада се цар сневесели, и попе се у горњу клијет над вратима, и стаде плакати, а идући говораше: сине мој Авесаломе, сине мој, сине мој Авесаломе! камо да сам ја умро мјесто тебе! Авесаломе сине мој, сине мој!