Постање 37 - Српски Даничић-Караџић (ДК)(ДК)
1 А Јаков живљаше у земљи гдје му је отац био дошљак, у земљи Хананској.
2 Ово су догађаји Јаковљеви. Јосиф кад бјеше момак од седамнаест година, пасијаше стоку с браћом својом, коју родише Вала и Зелфа жене оца његова; и доношаше Јосиф зле гласове о њима оцу својему.
3 А Израиљ љубљаше Јосифа највећма измећу свијех синова својих, јер му се родио под старост; и начини му шарену хаљину.
4 А браћа видећи гдје га отац љуби највећма између све браће његове, стадоше мрзити на њ тако да му не могаху лијепе ријечи проговорити.
5 Уз то усни Јосиф сан и приповједи браћи својој, те они још већма омрзну на њ.
6 Јер им рече: да чујете сан што сам снио:
7 Везасмо снопље у пољу, па мој сноп уста и исправи се, а ваши снопови иђаху унаоколо и клањаху се снопу мојему.
8 Тада му браћа рекоше: да нећеш још бити цар над нама и заповједати нам? Стога још већма стадоше мрзити на њ ради санова његовијех и ради ријечи његовијех.
9 Послије опет усни други сан, и приповједи браћи својој говорећи: усних опет сан, а то се сунце и мјесец и једанаест звијезда клањаху мени.
10 А приповједи и оцу својему и браћи својој; али га отац прекори и рече му: какав је то сан што си снио? еда ли ћемо доћи ја и мати твоја и браћа твоја да се клањамо теби до земље?
11 И завиђаху му браћа; али отац његов чуваше ове ријечи.
12 А кад браћа његова отидоше да пасу стоку оца својега код Сихема,
13 Рече Израиљ Јосифу: не пасу ли браћа твоја стоку код Сихема? хајде да те пошаљем к њима. А он рече: ево ме.
14 А он му рече: иди, види како су браћа твоја и како је стока, па дођи да ми јавиш. И оправи га из долине Хевронске, и он отиде пут Сихема.
15 И човјек један нађе га а он лута по пољу, те га запита говорећи: шта тражиш?
16 А он рече: тражим браћу своју; кажи ми, молим те, гдје су са стоком?
17 А човјек рече: отишли су одавде, јер чух гдје рекоше: хајдемо у Дотаим. И отиде Јосиф за браћом својом, и нађе их у Дотаиму.
18 А они га угледаше издалека; и док још не дође близу њих, стадоше се договарати да га убију,
19 И рекоше међу собом: гле, ево онога што сне сања.
20 Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од овијех јама, па ћемо казати: љута га је звјерка изјела. Онда ћемо видјети шта ће бити од његовијех санова.
21 Али Рувим кад чу то, избави га из руку њиховијех рекав: немојте да га убијемо.
22 И још им рече Рувим: немојте крви прољевати; баците га у ову јаму у пустињи, а не дижите руке на њ. А он га шћаше избавити из руку њиховијех и одвести к оцу.
23 И кад Јосиф дође к браћи својој, свукоше с њега хаљину његову, хаљину шарену, коју имаше на себи.
24 И ухвативши га бацише га у јаму; а јама бјеше празна, не бјеше воде у њој.
25 Послије сједоше да једу. И подигавши очи угледаше, а то гомила Исмаиљаца иђаше од Галада с камилама натовареним мирисавога коријења и тамјана и смирне, те ношаху у Мисир.
26 И рече Јуда браћи својој: кака ће бити корист што ћемо убити брата својега и затајити крв његову?
27 Хајде да га продамо овијем Исмаиљцима па да не дижемо руке своје на њ, јер нам је брат, наше је тијело. И послушаше га браћа његова.
28 Па кад трговци Мадијамски бијаху поред њих, они извукоше и извадише Јосифа из јаме, и продадоше Јосифа Исмаиљцима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир.
29 А кад се Рувим врати к јами, а то нема Јосифа у јами; тада раздрије хаљине своје,
30 Па се врати к браћи својој, и рече: нема дјетета; а ја куда ћу?
31 Тада узеше хаљину Јосифову, и заклавши јаре замочише хаљину у крв,
32 Па онда послаше шарену хаљину оцу његову поручивши: нађосмо ову хаљину, види је ли хаљина сина твојега или није.
33 А он је позна и рече: сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела; Јосиф је доиста раскинут.
34 И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе; и тужаше за сином својим дуго времена.
35 И сви синови његови и све кћери његове устадоше око њега тјешећи га, али се он не дадијаше утјешити, него говораше: с тугом ћу у гроб лећи за сином својим. Па и његов отац плакаше за њим.
36 А Мадијанци продадоше га у Мисир Петефрију, дворанину Фараонову, заповједнику стражарском.